01. 02. 2022
Istina ili zabluda?
Ako drumski prevoz robe i putnika posmatramo kao privrednu granu koja treba isključivo da donosi profit, uočavamo jasnu ekonomsku potrebu da svako vozilo provede što je više vremena moguće u vožnji.
To nas dovodi do prve i najčešće zablude sa kojom se susrećemo i koja vlada među prevozničkim kompanijama i vlasnicima vozila, a koja glasi:
Ograničavanjem vremena koje vozilo sme da provede u pokretu, zakon štiti samo vozače, a usmeren je protiv prevoznika.
Stvari su na prvi pogled očigledne: ako kretanje vozila posmatramo kao radnju koja donosi finansijsku dobit, onda svako vreme koje vozilo ne provede u vožnji predstavlja gubitak novca.
Načelno gledano, to jeste tačno. U prilog tome govori i čitav niz zakonom dozvoljenih aktivnosti koje prevoznici preduzumaju, ne bi li povećali vreme koje njihova vozila provode u pokretu, počev od logističkih i organizacionih napora, preko angažovanja dodatnih članova posade, pa sve do upotrebe uređaja za preuzimanje podataka iz tahografa na daljinu, bez potrebe da se vozilo zaustavlja ili vraća u centralu.
Međutim, u situaciji kada bi samo finansijski faktor diktirao pravila o vremenu vožnje, kao rezultat bismo dobili sledeći niz događaja:
- Umorne i neispavane vozače koji voze prekomerno kako bi ispunili kako sopstvene, tako i finansijske ciljeve prevoznika
- Opasne i nebezbedne situacije na putevima koje dovode do masovnih saobraćajnih nesreća
- Gubitak ljudskih života, oštećenja na infrastrukturi, ekološke katastrofe
Naravno, niz se ovde ne završava, jer bi nastale materijalne posledice morao da snosi prevoznik kao odgovorno lice, i to u vidu višestrukih finansijskih izdataka:
- Nadoknada sopstvene materijalne štete nastale na vozilu i/ili tovaru
- Plaćanje odštete ostalim oštećenim stranama
- Izvršenje sudskih kazni i penala, zabrana rada
Ovakvi gubici mogu predstavljati ozbiljan udar i značajno unazaditi poslovanje čak i velikih prevoznika, dok za male i srednje prevoznike ili privatne vlasnike pojedinačnih vozila, često predstavljaju zaduživanje i kraj poslovanja.
U cilju sprečavanja sličnih scenarija, ova oblast je regulisana Zakonom o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i tahografima, dok se vozači na međunarodnim putovanjima moraju pridržavati propisa iz AETR sporazuma čiji je potpisnik i Republika Srbija.
Iako su u ovim zakonskim regulativama najuočljivije odredbe koje imaju socijalni aspekat budući da štite vozače od prekomernog rada, ipak se nameće zaključak da zakon nije tako jednodimenzionalan kako se na prvi pogled može učiniti.
Zaštitom prava radnika tj. vozača, zakon sprečava saobraćajne nesreće i čuva ljudske živote, ali se time istovremeno štiti i poslovanje prevoznika od materijalnih gubitaka koji su često nenadoknadivi. Na ovaj način se obezbeđuje i normalno funkcionisanje drumskog transporta robe i putnika kao privredne grane koja je preduslov savremenog društva kakvo poznajemo.